Moje shvatanje života u Srbiji

Put Minhen - Beograd preko Moskve

firtz | 09 Decembar, 2013 13:25

Putovao sam službeno u Nemačku prošle nedelje. Kao i svaki put pre toga, oduševljen sam Nemačkom poslovnosti i preduzimljivosti sa ciljem realizacije ideje i zamisli.Međutim, uvek može da se desi nešto nepredvidivo…Mi kukamo kad sneg iznenadi naše putare u decembru. Ovog puta, iznenadio je Nemce i aerodrom Minhen.

JA sam video na prognozi da se sprema nevreme i diskutovao sa kolegama, ali izgleda da se ostali nisu tako dobro pripremili. Zbog toga mi je kasnio let, ap mi je sledeći vezani let izmakao i.. Ostao sam u Minhenu na aerodromu. Javio sam se „zemaljskom“ osoblju i dražesna Nemica mi je predložila sve varijante (sve se dešava u 20:30, petak uveče): jedna opcija je bila da sačekam sledeći let za Beograd (subota u 11:20) ili da se pokupim i preko Moskve odem u BG. Kako mi je bilo bitno da što pre stignem u BG, prihvatim drugu opciju.

Nekako sam kasnije stekao osećaj da im je ideja bila tek da me se reše i da im se sklonim sa šaltera. Makar me slali preko pola Evrope, o trošku firme… Sa idejom, kud mi sad dođe, petak, ladno… Ajde idi.. Bilo gde…Odem po stvari, ljubazni čika mi kaže da moram da sačekam cca 2 sata da mi se torba pojavi na platformi sa prtljagom… Čekao sam i čekao, ali ništa.

Odjurio sam na let za Moskvu, poleće u 22:50. U međuvremenu sam u free shopu na aerodromu kupio neke parfeme za poklon, i skapiram da je problem uneti toliko „tečnosti“ u avion… Nadražen, odem da se konsultujem sa gospojom iz Aeroflota, ona me otkači i kaže: Ne može… A torba mi je tamo negde, ne mogu do nje… Uzmuvam se, i na kraju pitam policajce, koji mi ljubazno kažu da je to OK pošto mu je sve u „sealable“ kesama i imam račun od Free shopa…

Odem po kartu za ukrcavanje u avion, kaže problem sa sistemom, zovne koleginice na ukrcavanju u avion i pusti me… Ja u neverici.. Dođem na ukrcavanje i puste me, pritom mi daju odštampanu kartu…Osećao sam se kao pesmici Branka Kockice: Tamo svako radi ono šta hoće…

U avionu – prava milina. Airbus A321, 185 putnika, kožna povelika sedišta… I stjuardese od 25-26 godina, prelepe, plavokose i plavooke Ruskinjice.. Šarmantne… Usput služe klopu, prilično prijatan obrok, sve u svemu super pozitivno iskustvo.

Jesam li već pomenuo da mi je prtljag ostao u Minhenu… Rekli mi javi se kad stigneš u Moskvu i prijavi da si ga izgubio.. Nisam ja, mislim se, vi ste.. ali …

Na aerodromu u Moskvi 25cm snega.. Nemci su zbog 3cm imali kašnjenja a ovi samo piče.. „Grtalice“ čiste sneg, bacaju ga naokolo i nema kašnjenja.. Doduše, nema ni toliko letova..

Pasoška kontrola, objasnim gde sam pošao, gledaju me sa čudom – kao, da li je ovaj lud, do BG preko Moskve, ali Ok… Napiše mi na papirić – „idi tu i tu, ukrcavanje otpočelo u toliko sati i toliko minuta“ pozove telefonom nekoga i najavi da ja dolazim po kartu… Morao sam da prođem i bezbednosnu proveru, daj torbu i jaknu kroz skeden, ne mora da se vadi laptop.. Ti prođi kroz detektor.. OK.. A u Minhenu su me izuvali i izvrtali… PA sad ti vidi ko se boji…

Protrčim kroz Aerodrom Šermetjevo i stignem do „trasfer flights“ odeljka. Tamo me teta prepozna (već najavljen) i ode da mi napravi kartu… Vraća se i kaže „Imamo problem“.. Opet je sistem nešto zaglavio, ne može da mi očita pasoš kako treba… JA u neverici.. Ali posle par telefonskih poziva, karta stiže u moje ruke… Pitam je za prtljag, kaže - kad stignem na krajnju destinaciju da onda objasnim šta se desilo… OK, vidim ja, ko zna šta će tu biti.. Optimista u meni se opet pozvao na poslovnost Nemaca..

Uđem u Avion Air Serbia, pitam stjuarda za prtljag, kaže da će sve biti u redu. Super, utešim se ja..

Pogledam osoblje, svi spremni za penziju.. OK. Let kreće u 6:35 iz Moskve, stiže u 6:35 u Beograd.. Putovanje kroz vreme… Možda zato izgledaju stariji, pomislim… Ko zna kakav ću ja stići kući…

I onda kreće usluga. Prvo su podelili menije, da odaberemo šta ćemo jesti.. A onda ti kažu ovo nema, ima ovo… Šta će mi onda meni…Pa mi donesu pribor za jelo.

JA u neverici. Doneli su voćni jogurt i sendviče i sve – svaka čast.. Ali pribor za jelo – dobri stari escajg. Supena kašika, viljuška i VELIKI NOŽ. Ja gledam – ne verujem.

Pozovem strujarda, pitam ga da li ja dobro vidim, računam premoren sam.. On se nasmeši i kaže „na BG aerodroum uzimaju turpije za nokte a mi delimo hladno oružje“. Vidim da me skapirao na prvu.

Valjda je Vučić skapirao da je dovoljno utrenirao osoblje da može da se samo brani i spašava i da nije bilo potrebe da nekim proverama. A i ko će probati da ukrade avion Air Serbia… Da ga zakuca u most na Adi.. Pa da nemaju posle o čemu da spletkare.. Nema šanse…

Vidim ja da tu nema bojazni… I pridremam… Probudio sam se nadomak Beograda, taman da vidim novi most iz vazduha…

Sleteo na BG aerodrom, bez problema, iako je na njemu ista količina snega kao i u Minhenu… Nije mi baš bilo najjasnije..

A onda se setim kiše u BG i gužve na mostovima.. Uvek postoji neko ko se plaši da vozi kad je kiša.. Ili sneg.. I onda je gužva na mostu, po gradu, kasni se…

Neko sporije vozi, neko sporije leti… Razlika je samo u visini…