Moje shvatanje života u Srbiji

Voždovac, Kostolac, Odžaci....

Srpska Napredna stranka je osvojila ubedljivu većinu..

Još jedan dokaz koliko je narod počeo da NE VOLI Demokrate...

Znam, neko će reći da navijam, ne navijam.. samo želim da dokažem da su svi zamenjivi...

Ako bude trebalo, tako će leteti i oni....

Nadam se samo da će ovaj rezultat biti obavezujući za one koji su ga ostvarili...

Putovao sam službeno u Nemačku prošle nedelje. Kao i svaki put pre toga, oduševljen sam Nemačkom poslovnosti i preduzimljivosti sa ciljem realizacije ideje i zamisli.Međutim, uvek može da se desi nešto nepredvidivo…Mi kukamo kad sneg iznenadi naše putare u decembru. Ovog puta, iznenadio je Nemce i aerodrom Minhen.

JA sam video na prognozi da se sprema nevreme i diskutovao sa kolegama, ali izgleda da se ostali nisu tako dobro pripremili. Zbog toga mi je kasnio let, ap mi je sledeći vezani let izmakao i.. Ostao sam u Minhenu na aerodromu. Javio sam se „zemaljskom“ osoblju i dražesna Nemica mi je predložila sve varijante (sve se dešava u 20:30, petak uveče): jedna opcija je bila da sačekam sledeći let za Beograd (subota u 11:20) ili da se pokupim i preko Moskve odem u BG. Kako mi je bilo bitno da što pre stignem u BG, prihvatim drugu opciju.

Nekako sam kasnije stekao osećaj da im je ideja bila tek da me se reše i da im se sklonim sa šaltera. Makar me slali preko pola Evrope, o trošku firme… Sa idejom, kud mi sad dođe, petak, ladno… Ajde idi.. Bilo gde…Odem po stvari, ljubazni čika mi kaže da moram da sačekam cca 2 sata da mi se torba pojavi na platformi sa prtljagom… Čekao sam i čekao, ali ništa.

Odjurio sam na let za Moskvu, poleće u 22:50. U međuvremenu sam u free shopu na aerodromu kupio neke parfeme za poklon, i skapiram da je problem uneti toliko „tečnosti“ u avion… Nadražen, odem da se konsultujem sa gospojom iz Aeroflota, ona me otkači i kaže: Ne može… A torba mi je tamo negde, ne mogu do nje… Uzmuvam se, i na kraju pitam policajce, koji mi ljubazno kažu da je to OK pošto mu je sve u „sealable“ kesama i imam račun od Free shopa… 

Odem po kartu za ukrcavanje u avion, kaže problem sa sistemom, zovne koleginice na ukrcavanju u avion i pusti me… Ja u neverici.. Dođem na ukrcavanje i puste me, pritom mi daju odštampanu kartu…Osećao sam se kao pesmici Branka Kockice: Tamo svako radi ono šta hoće…

U avionu – prava milina. Airbus A321, 185 putnika, kožna povelika sedišta… I stjuardese od 25-26 godina, prelepe, plavokose i plavooke Ruskinjice.. Šarmantne… Usput služe klopu, prilično prijatan obrok, sve u svemu super pozitivno iskustvo.

Jesam li već pomenuo da mi je prtljag ostao u Minhenu… Rekli mi javi se kad stigneš u Moskvu i prijavi da si ga izgubio.. Nisam ja, mislim se, vi ste.. ali …

Na aerodromu u Moskvi 25cm snega.. Nemci su zbog 3cm imali kašnjenja a ovi samo piče.. „Grtalice“ čiste sneg, bacaju ga naokolo i nema kašnjenja.. Doduše, nema ni toliko letova..

Pasoška kontrola, objasnim gde sam pošao, gledaju me sa čudom – kao, da li je ovaj lud, do BG preko Moskve, ali Ok… Napiše mi na papirić – „idi tu i tu, ukrcavanje otpočelo u toliko sati i toliko minuta“ pozove telefonom nekoga i najavi da ja dolazim po kartu… Morao sam da prođem i bezbednosnu proveru, daj torbu i jaknu kroz skeden, ne mora da se vadi laptop.. Ti prođi kroz detektor.. OK.. A u Minhenu su me izuvali i izvrtali… PA sad ti vidi ko se boji… 

Protrčim kroz Aerodrom Šermetjevo i stignem do „trasfer flights“ odeljka. Tamo me teta prepozna (već najavljen) i ode da mi napravi kartu… Vraća se i kaže „Imamo problem“.. Opet je sistem nešto zaglavio, ne može da mi očita pasoš kako treba… JA u neverici.. Ali posle par telefonskih poziva, karta stiže u moje ruke… Pitam je za prtljag, kaže - kad stignem na krajnju destinaciju da onda objasnim šta se desilo… OK, vidim ja, ko zna šta će tu biti.. Optimista u meni se opet pozvao na poslovnost Nemaca..

Uđem u Avion Air Serbia, pitam stjuarda za prtljag, kaže da će sve biti u redu. Super, utešim se ja..

Pogledam osoblje, svi spremni za penziju.. OK. Let kreće u 6:35 iz Moskve, stiže u 6:35 u Beograd.. Putovanje kroz vreme… Možda zato izgledaju stariji, pomislim… Ko zna kakav ću ja stići kući…

I onda kreće usluga. Prvo su podelili menije, da odaberemo šta ćemo jesti.. A onda ti kažu ovo nema, ima ovo… Šta će mi onda meni…Pa mi donesu pribor za jelo.

JA u neverici. Doneli su voćni jogurt i sendviče i sve – svaka čast.. Ali pribor za jelo – dobri stari escajg. Supena kašika, viljuška i VELIKI NOŽ. Ja gledam – ne verujem.

Pozovem strujarda, pitam ga da li ja dobro vidim, računam premoren sam.. On se nasmeši i kaže „na BG aerodroum uzimaju turpije za nokte a mi delimo hladno oružje“. Vidim da me skapirao na prvu.

Valjda je Vučić skapirao da je dovoljno utrenirao osoblje da može da se samo brani i spašava i da nije bilo potrebe da nekim proverama. A i ko će probati da ukrade avion Air Serbia… Da ga zakuca u most na Adi.. Pa da nemaju posle o čemu da spletkare.. Nema šanse…

Vidim ja da tu nema bojazni… I pridremam… Probudio sam se nadomak Beograda, taman da vidim novi most iz vazduha…

Sleteo na BG aerodrom, bez problema, iako je na njemu ista količina snega kao i u Minhenu… Nije mi baš bilo najjasnije..

A onda se setim kiše u BG i gužve na mostovima.. Uvek postoji neko ko se plaši da vozi kad je kiša.. Ili sneg.. I onda je gužva na mostu, po gradu, kasni se…

Neko sporije vozi, neko sporije leti… Razlika je samo u visini…  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi